Crno bele fotografije i još po nešto

Akt je estecki shvaćen nagon ljudckog tela, dosta je zastupljen u današnjem bavljenju fotografije. A dosta je fokusiran na crnoj beloj fotografiji, same fotografije pokazuju naj bitinije delove i crte tela. Ljudi često vole da pored sa pornografijom ali se ne dešava svuda u svetu, po nekim istraživanjima to zavisi od kulturnih i religioznih opredeljenja posmatrača.

 

 

 

 

Ovde možete pogledati nekoliko fotografija kako je Beograd izgledao nekada i sad. Crno bele fotografije najlepše govore stvarno i pokazuju kako je nekada izgledao, kao što svaka fotografija ima svoju priču.

 

 seno ispred Skupštine :)

 

 

 Knez Mihajlova

 

 Kneza Miloša 

 

  Beograd danas

Kao sto i rekoh prolazile su godine, došlo je do mnogih promena što se tiče samih fotografija. Danas je dosta zastupljena digitalna fotografija. Dokle opet postoje mnogi fotografi koji su i dalje privrženi crno belim fotografijama.Danas dolazimo do momenta da jedan fotograf uradi fotografiju u boji i putem tehnologije koja nam danas pruža mnogo prebaci je u crno belu. Pomislilo se u jednom momentu da ce crno bela fotografija izumreti, ali današnja situacija govori totalno nešto drugo ocigledno da su se mnogi prevarili sto su pomislili tako. Ja evo kad jedna od osoba koja obožava fotografiju  vise preferiram crno belu nego u boji. Nekako me prodseća na neko prošlo vreme.

 

 

Vilijam Henri Foks Talbot je bio engleski naučnik i umetnik koji je prvi izumeo postupak razvijanja pozitiv fotografija na papiru sa negativa u kasnim tridesetim godinama. Počeo je sa istraživanjima još 1933. bio je dosta obrazovan.

Od 1835. godine Talbot snima kamerom obskurom. Većinu snimaka je načinio u svojoj kući ili u neposrednoj blizini. Slika je kopirana sa ploče na papir, razvijana i fiksirana, tako da se po prvi put stvorila pozitiv slika koja se mogla umnožavati u beskonačan broj primeraka. Ekspozicija u kameri opskuri je trajala oko 5 minuta pri jakoj sunčevoj svetlosti. Slika se razvijala u smeši srebro-nitrata i galske kiseline, a fiksirala u natrijum-jodidu.

Talbot objavljuje prve fotografije sa svojim tekstovima u časopisu The Art Union i izdaje knjigu The Pencil Of Nature “olovka prirode” sa 24 svoje fotografije i propratnim tekstom. Knjiga je predstavljala romantičan porodični album, reklamnu brošuru, istorijski dokument, vodič kroz tehnologiju fotografije i demonstriranje novog načina izdavanja. Talbot je postavio osnove moderne fotografije, a na njegovim istraživanjima zasnovani su i današnji postupci izrade fotografije. Dagerov postupak kojim je stvarana samo jedna slika predstavljao je ćorsokak u napredovanju fotografskih istraživanja, mada je od značaja kao prvenac.

Za zvanični nastanak fotografije vezuje se godina 1839. kad je Luj Žak Mande Dager demonstrirao fotografiju na posrebrenoj metalnoj ploči koju je prvo izlagao uticaju joda i dobijao srebro-jodid. Došao je do zaključka da se emulzija može razviti isparavanjem žive, što je uticalo na skraćenje ekspozicije na 15 minuta. Živa je prianjala na delove emulzije na koju je delovala svetlost. Slika se fiksirala hiposulfitom sode, a ispirala destilovanom vodom i nije se mogla umnožavati. Postupak je nazvan dagerotipijom, a munjevitom brzinom je osvojio svet.

Posle ovih dostignuća po prvi put u istoriji, sliku može načiniti neko ko ne mora biti veštih ruku. Svako ko se upozna sa fotografskim postupkom može biti u tehničkom smislu isto tako uspešan kao i pronalazač. Pronalaskom fotografije slikari portretisti su se zabrinuli za svoju budućnost, a crkva u prvo vreme nije priznavala dokaze da se “priroda može naterati da spontano proizvede sliku”, smatrala je fotografiju đavoljim izumom. Na sastanku Akademije nauka Francuske XIX avgusta 1839. godine zvanično je priznata fotografija kao Dagerov pronalazak, a među prisutnima je kako se posle pričalo vladalo takvo uzbuđenje, kao posle pobedničke bitke.

U Evropi su većina dagerotipija bili portreti, dok su Amerikanci često ovaj proces koristili i za pejzaže. Prvi fotografski časopis je osnovan 1850. godine u Njujorku, zvao se Daguerrian Journal. Na obali reke Hadson su nastale dve fabrike koje su proizvodile material za dagerotipiju, a kasnije je pored njih nastao čitav grad koji je nazvan Dagervil.

Fotografija je nastala u Francuskoj prve polovine XIX veka, iako je u to vreme nauka bila razvijenija u Engleskoj, Americi i Nemačkoj. Žoze Nisefor Nieps je 1822. godine izradio prvu fotografiju na kalajnoj ploči dimenzija 16 x 20 cm. Služio se kamerom obskurom, u početku malog formata snimka 3 x 3 cm. Ploču je prevlačio slojem asfalta, a ekspozicija je trajala osam sati na letnjem sunčanom danu. Slika je razvijana u biljnim uljima. Svetle detalje je predstavljao sloj asfalta, a tamne ploča, koja se providela u pozadini po ispiranju asfalta. Slika je bila obrnuta kao u ogledalu, pa je od 1825. počeo da fotografiše kroz prizmu sa ogledalom ispred sočiva. Najstarija sačuvana (i jedina) Niepsova fotografija pogled sa prozora datira iz 1826. godine.

Nieps je slike dobijene ovim postupkom nazvao heliografijama, slikama dobijenim na osnovu sunčeve svetlosti. Očajnički se borio da dokaže svetu vrednost svog pronalaska. Nije uspeo, umro je u siromaštvu, ali je njegov sin Isidor imao izvesnih uspeha u prodaji patenata.

Prva istraživanja

Osnovni principi fotografisanja se zasnivaju na prirodnim zakonima, pre svega na zakonu prostiranja svetlosti. Na taliru iz Brunsvika iz 1589. stoji natpis: Svetlost i sočivo kakvu korist daju onome što pogled i pamet nemaju? Ljudima je od davnina bilo jasno da se slika registruje na uglačanim površinama, na primer na mirnoj vodi, ali nisu uspevali da je zadrže. U Staroj Grčkoj Aristotel je istražio optičku zakonitost prolaska svetlosti kroz mali otvor.

Slikari su pre nastanka fotografije koristili kameru opskuru da bi crtali konture nekog prizora. Kod crtanja portreta osobu su postavljali napolje, na sunce, a oni su u zamračenoj sobi sa malim otvorom crtali projektovanu sliku. Prilikom pomračenja Sunca 1999. godine Beograđani su projektovali polumesečastu sliku delimično pomračenog Sunca na asfaltu kroz cev koja je na gornjem kraju imala malu rupu.

Danijelo Barbaro je 1568. godine zaključio da se slika može izoštriti dodavanjem kompleksa sočiva raznih veličina. Istraživači su vekovima pokušavali da pronađu materiju osetljivu na svetlost da bi odmah, ili posle hemijske reakcije te materije ostvarili sliku prizora. Godine 1663. Robert Bojl je ustanovio da srebro-hlorid tamni pri izlaganju svetlosti. Žan Senebije je 1782. dokazao da srebro-hlorid ne reaguje isto na različite talasne dužine sunčevog spektra. Dok je na plavi deo spektra reagovao posle 15 sekundi eksponiranja, na crveni je reagovao tek posle 20 minuta. Takođe je ustanovio da neke smole posle izlaganja svetlosti gube svoju rastvorljivost u biljnim uljima, stvrdnjavaju se, što je kasnije razradio Nisefor Nieps.

Od sredine XIX veka do danas tehnologije fotografije su evoluirale kroz procese koji su nazivani: heliotipija, dagerotipija, kalotipija, želatinsko srebrne slike, fotogravure, fotogeno slikanje, autohromne ploče, procesi EP2 i RA4 fotografije u boji, polaroid postupak, digitalna fotografija ...

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.